Радови Пјера Уига [Pierre Huyghe] често се појављују као успостављене мреже, континуитет између широког спектра интелигентних облика живота, биолошке, технолошке материје и материје која учи, модификује се и еволуира. Те су ситуације имерзивна, неизвесна окружења која се непрестано мењају, оне су места могућности, измишљених ексцеса, неодређена и равнодушна према категоријама и сведоцима. „Није ствар у излагању нечега некоме, већ у излагању некога нечему“, каже Уиг. До оваквог обртања и мешања подручја, који укључују уметнички субјект и објект, долази и у раду „По Сну“ [ After Dream] (1997), настављеном и изложеном у Београду, на 58. Октобарском салону. Овај рад је заснован на композицији за клавир Џона Кејџа из 1948. године под називом „Сан“ [Dream], компонованој за истоимену кореографију Мерса Канингама. Уиг даље наглашава централност случајности коју већ налазимо у Кејџовом музичком истраживању, обезбеђујући да се ноте композиције, од којих сваку одсвира неко од многих звона која чине дело, истовремено активирају недоследном, непредвидивом акцијом ветра који дува између грана дрвећа у парку испред Музеја Југославије. Комплексна оркестрација нуди неочекиване и магичне резултате, у бескрајном перформансу, где су природне силе у интеракцији са облицима и звуковима и стварају искуство протока и живота.