Уметничка пракса Игора Симића, у почетку фокусирана само на видео, с временом је обухватила широк спектар медија; упустио се у експериментисање с фотографијом, 3Д штампаним скулптурама, музиком, пише есеје и чланке, слика и креира видео-игре, у склопу активности своје трансмедијске компаније Демагог студио. Уметникова главна линија истраживања у области покретних слика повезана је с његовим интересовањем за савремену културу и политику у широком смислу речи и пажњу коју поклања друштвеној динамици дистопијске технолошке ере, која укључује надзорне системе и постапокалиптичне визије. Пример таквог приступа су два дела изложена на 58. Октобарском салону. У видео-раду Меланхолични дрон [Melancholic Drone] (2015), надзорни дрон размишља о свом

постојању док лети над Београдом и следи непланирану путању. Чини се да је дрону, хуманизованом технолошком лику, готово досадила његова функционалност; суптилно иронична алузија на тему која забрињава и фасцинира научну заједницу и одређене филмске продукције: могућност дигиталне савести. Серија Радио Носталгија са Марса [ Radio Nostalgia from Mars] (2018) је софистицирана анимација која описује постапокалиптични пејзаж, рушевине Земље уништене еколошком катастрофом, и могући живот на Марсу, резервату за мали проценат богатих Земљана. Користећи наративне и естетске кодове анимираног кратког филма, рад одсликава разочараност економским неједнакостима и погубним исходима могуће будућности.