Одабирањем видео-записа и слика из најзабаченијих углова мреже, Џон Рафман [Jon Rafman] у свом раду испитује утицај савремених медија и технологије на садашње искуство. Он користи богат речник интернетских субкултура, виртуелних светова и видео игрица да би преформулисао појмове садашњости, будућности, сећања, носталгије, идентитета и психе. Рафманов Дневник сна 2016–2019 [Dream Journal 2016–2019] (2019), аутори звука су Џејмс Фераро и Ванотрикс Поинт Невер, јесте 3Д анимација са апсурдистичком причом насталом аутоматским писањем инспирисаним „проклетим“ сликама из уметникове огромне архиве. Фрагментирана нарација Дневника сна прати своје ликове кроз низ дистопијских, стално другачијих пејзажа велеградских квартова и ноћних клубова, пустопољина које труле, глечера и пустиња, звезданог неба и паралелних универзума. Спајајући разбијене темпоралности, изобличене просторности и неочекиване лирске инспирације, Дневник сна води посматраче на нестварно дантеовско путовање у дубине психе интернета. Други филм који се приказује у Београду, Мајнор Димон 1. део [Minor Daemon, Vol. 1] (2021), смештен у надреалну дистопију која изгледа као поремећена халуцинација какву би насликао Хијеронимус Бош да је одрастао на 4chan-у, прати укрштене судбине двојице младића, Билија и Мајнор Димона, генијалаца за игрице у виртуелној стварности, који пролазе кроз низ кошмарних догађаја.