Оливер Ларић [Oliver Laric] спаја интересовање за археологију и уметничке форме из прошлости са потенцијалом 3Д скенирања и штампања, видео слика и интернета и прави радове који омогућавају комуникацију између дигиталне сфере и физичког простора, у непрекидном преплитању перспектива и нивоа читања. Било да је реч о полиуретанским скулптурама или видео-записима насталим прилагођавањем нађених снимака које преузима с канала масовне комуникације, Ларић открива своје интересовање за миграцију форми и слика из различитих контекста, са хронолошког, просторног или семиолошког становишта. Он анализира пут продукције, потрошње и употребе визуелног у савременом свету који се отвара између идеја јединствености и репродуктибилности, ауторства и анонимности, телесности и неопипљивости. У Ларићевом најновијем видео-раду, Без назива [Untitled] (2021), испитује се органски прелаз из једног облика у други у бесконачној дигиталној метаморфози. Течна органичност настањује овај видео, као нека врста примордијалне супе која прелази просторно-временску димензију да би се материјализовала у јединственим облицима, у непрестаном дијалогу између природе и вештачке творевине, између стварних података и надреалног.