Текстови, песме, звукови, музика и слике, скупљени са интернета или из популарне медијске културе, у раду Давида Дуара [David Douard] се дорађују, прежвакавају и трансформишу да би дали живот његовим скулптурама, филмовима и инсталацијама. Резултат су хибридни, непрочишћени, девијантни амбијенти, заражени новим наративним клицама које се преклапају са стварним светом и дубоко га трансформишу. Виртуелни и само наизглед неутрални простор нових технологија се на тај начин реинтерпретира као никад до сада виђен репертоар поетских фрагмената, способних да у контексту рада поприме неочекиване форме и да се претворе у нешто изразито субјективно, захваљујући методи détournement-а коју уметник користи. У Београду, простор који заузима Дуарова инсталација директно улази у изложбену стазу, утиче на ритмичност архитектуре и мења просторне координате помоћу лажних зидова, пролаза, пречица, и поновним активирањем неколико елемената претходних инсталација. Ови радови скоро да измичу погледу јер одражавају контекст у којем су се нашли, обогаћен новим елементима – рафинираном комбинацијом нађених свакодневних предмета које уметник интерпретира у сценском и архитектонском смислу.