Основна намера концепта изложбе који носи назив „Сањари“ лежи у преиспитивању не само варљиве и двосмислене природе реалног, већ и простора уметности, који је замишљен као простор слободе који може да доводи у питање извесност реалног света, стеченог знања и наших уверења.
Филозофи се већ вековима баве питањем у којој се мери вањски свет може сматрати стварним, користећи ониричко као аргумент за критику свега што доживљавамо поузданим. Данас се чини да је убрзани развој нових технологија то питање учинио беспредметним. Могућност стварања и учествовања у све софистициранијим виртуелним просторима делује као бег од реалности, бег у димензију која није строго ониричка али се, сасвим извесно, тиче наших снова.
У свету у ком културне, религијске, па чак и експресивне баријере постају све веће, уметници реагују на парадоксалне случајности супротстављених ставова, какви су отвореност, пропустљивост, неповерење и одбијање, стварањем једног новог простора. Простора у коме је могуће експериментисати расним, сексуалним и друштвеним слободама, простором у ком уметност нема једну већ многе форме, захваљујући сталној размени између виртуелног и физичког.
Питање које се поставља је следеће: Како се може посматрати свет данашњице? На који начин уметници могу да појасне комплексну природу савременог човека? У вишезначном свету у ком живимо, снови су израз човекове основне потребе. Сањари тако постају житељи једног метафоричког света у ком никакве баријере, ограничења, или границе не могу да спрече приступ земљи у којој је могуће редефинисати време, правила, ставове, или развити нове сценарије, нове путеве и нове крајолике. То је место на ком категорије прошлости, садашњости и будућности више не постоје, већ у ком један напуштени свет дефинише структуру неког новог доба.
