Скулптуре и инсталације Бојана Шарчевића карактерише изузетна тензија: тензија између невероватно разноликих материјала које користи, између крхкости и наметљивости његових форми, односа органског универзума према функционалном, хладне „неутралности“ изложбеног простора и хаотичности стварног животног окружења, између времена и простора, посматраних у њиховим социјалним, историјским, културним и психолошким димензијама. Пракса овог уметника је често обележена јаком осетљивошћу за архитектонско и интересовањем за форме које оспоравају извесности и стереотипе, отварајући питања о томе како појединац емпиријски, теоријски и чулно поима свет. Инсталација Ретрибуција [Retribution] (2021), изложена на 58. Октобарском салону, састоји се из низа комерцијалних замрзивача, испуњених дебелим слојевима иња, који емитују испрекидани звук. Ова тријада индустријски произведених монолита асоцира и на естетске кодове минимализма и на одбачена спремишта за храну. Зујање уређаја допуњавају фрагменти мелодије ромске/српске фолк песме из осамдесетих година прошлог века, Ливадама, Долинама Виде Павловић, која говори о локалном етосу, невиности, еманципацији и забрањеној љубави. Сентиментална фолк балада прошарана је фрагментима једне новије песме шведске метал групе Мешуга [Meshuggah], Демијург, коју карактерише пулсирајућа партитура, проткана апстрактним референцама на оружане сукобе и хуманитарне кризе. Трансдукцион звучници инсталирани у замрзивачима емитују вибрације које помоћу чврстих материја производе звук. Дакле, дебели слој смрзнуте кондензације који се створио од влаге у ваздуху изложбеног простора постаје физички носач за пренос звучних таласа, производећи звукове који се буквално рађају из непосредног контекста рада – самог ваздуха око њега. То има ефекат носталгије и оптужбе: тескоба и историја помешани су са референцама на културу конзумеризма, готових производа и прошлости која је замрзнута али и даље, и данас, непрестано слаже наслаге новог иња.