Хана Милетић је почела своју уметничку праксу документарном фотографијом а, инспирисана дугом занатском традицијом своје породице, свој уметнички језик развија углавном правећи радове од тканог текстила. Кроз процес ткања, Хана Милетић размишља о друштвеној и културној стварности у којој и сама ради. Ткање, које захтева праксу, време, вољу и пажњу, омогућава уметници да формулише нове односе између радне, мисаоне и емоционалне сфере, као и да неутрализује одређене економске и социјалне услове рада, као што су убрзање, стандардизација и транспарентност. У Београду излаже неколико ручно тканих радова из серије Материјали (2015, у току). Радови се темеље на поправљеној инфраструктури, архитектонским елементима или деловима возила (прозори, ретровизори итд.), који су спојени пластиком, траком или другим једноставним материјалима, а које је Хана Милетић фотографисала у јавним просторима у родном Загребу. Уметница користи своје фотографије као „картоне“, да позајмимо термин који се користи у таписерији, при изради својих текстилних радова, активирајући тако установљен процес стварања материјалних и тактилних слика. Коришћењем ткања, Милетић репродукује јавне гесте неговања и поправљања, док се свесно бави транзиционим стањима с којима је суочена.