У уметничкој пракси Макса Хупера Шнајдера [Max Hooper Schneider], који је дипломирао и магистрирао пејзажну архитектуру на Харвардском универзитету, веома су присутне технологије, материјали и биолошки системи својствени тој дисциплини. Његове инсталације истражују природу, замишљену као процес неумољиве трансформације у којем се тела, као материје које се непрекидно формирају, схватају као основно начело природе. Саставни делови и кокреатори уметничких радова, тела и материја – морска звезда, бачена чизма, неонски знак, манекенска лутка, фосил, разноразне олупине из одбачених остатака савременог света – као ни рад у целини – не посматрају се као статични или завршени, већ као „живи“, у константном кретању, у сталном вртлогу стварања и уништења. У радовима који су тако направљени, технологија и геологија, природно и вештачко, живо и мртво, прошлост и будућност, уметност и наука, идеје и материјали се сударају и тако материјализују нове просторновременске конфигурације и мутационе екосистеме. Форме какве памтимо у минимализму и лендарту прерађују се употребом необичних материјала и ослобађају визију која надилази категоризацију – ни утопија ни дистопија, ни чињеница ни фикција. По тој концепцији је, дакле, уметничко дело замишљено као природа, а не као репрезентација природе, а уметник, као једно од многих тела, више се не посматра као аутономни актер у стваралачком процесу. Нови рад овог уметника, направљен специфично за Београдски бијенале, састоји се од групе провидних, блиставих људских фигура од фибергласа, хибридизованих, са главама фосила, коралима и минера лима. Ове чудне, ванземаљске, мутиране фигуре, које као да спајају пре историјску прошлост са мутацијама будућности која тек долази, смештене су у урбано окружење које се састоји од металних остатака које је уметник сакупљао у граду Београду и сместио у подножје заборављеног споменика. Као што се често дешава у Шнајдеровом експерименталном истраживању, а такође и у овом раду, природни елементи и вештачки производи стварају бизарне екосистеме и наративе који сугеришу могућу будућност у којој ће се границе између флоре, фауне и антропогених интервенција преиспитивати у складу с њиховим новим односима и јукстапозицијама.