Уметничка пракса Камиј Енро [Camille Henrot] с лакоћом се креће између филма, слике, цртежа, скулптуре и инсталације. Уметница реферира на самопомоћ, онлајн трговине половном робом, културну антропологију, књижевност, психоанализу и друштвене медије, како би испитала шта значи бити истовремено приватна особа и глобални субјект. Камиј Енро се суочава са емоционалним и политичким питањима и посматра како идеологија, глобализација, веровања и нови медији делују заједно у стварању окружења структуралне анксиозности. Главне теме њених радова јесу променљиви начини дистрибуције информација и међуљудске везе, односи између појединачних искустава и макроскопске динамике, као и између слика и језика. Филм Камиј Енро, Субота [Saturday] (2017), истражује оно што је филозоф Ернст Блох назвао „принципом наде“, који структурира наше тежње за тренутним, приватним утопијама, али и радикалним променама. Филм приказује Цркву адвентиста седмог

дана (АСД), евангелистичку миленаристичку хришћанску деноминацију која светкује Шабат и суботом врши обреде крштења. Филм је углавном снимљен у 3Д техници и комбинује слике грађанских протеста, неуролошког тестирања, козметичке хирургије, ендоскопских прегледа и инсценираних телевизијских реклама за храну, са сценама снимљеним на локацијама Цркве АСД у САД и Полинезији. Истовремено, у дну екрана иде текст са  асловима одабраних вести које су се појављивале суботом током целе године и преплићу се испред и иза субјекта у кадру. Посматрањем АСД кроз објектив дигиталних медијских операција, Субота показује како црква одражава преокупације на друштвеним медијима, као што су фитнес, оптимизам и транспарентност. Ове опсесије делују као огледало тежње модерног капиталистичког друштва за бољим животом, и истовремено су одјек идеје Џемса Џојса о „пробавној вредности религије“.